Традиција српског траварства је неоспоран трезор знања, али када посматрамо замах и резултате које у данашњем свету имају традиционална кинеска и индијска медицина, треба више истицати да и ми у том погледу имамо драгоцено наслеђе и искуство
Употреба лековитих биљака без разумевања основа медицинског система у оквиру кога су коришћене, у најмању руку може дати ограничене ефекте, па и нанети штету.
Одвајкада је први закон медицине ”Primum non nocere” (Пре свега немој нашкодити), а за то је потребно велико знање и разумевање.
Антерфиле
У средњевековним српским медицинским списима четири типа људи су:
– Крв (Сангвиник)
– Жута жуч (Колерик)
– Црна жуч (Меланхолик)
– Харкотина (Флегматик)
Сваки од ова четири типа је био везан за једно годишње доба:
– Пролеће (Крв)
– Лето (Жута жуч)
– Јесен (Црна жуч)
– Зима (Харкотина)
Као и за један од четири елемента који чине све у природи:
– Ваздух (Крв – Пролеће)
– Ватра (Жута жуч – Лето)
– Земља (Црна жуч – Јесен)
– Вода (Харкотина – Зима)
Ова четири типа, односно четири елемента, чине статички аспект природе, док је динамички аспект исказиван кроз два пара супротности, четири квалитета:
Врукина (топло) – Студено (хладно)
Сухо (Суво) – Мокро (Влажно)
Па је тако:
– Крв (Пролеће) влажно и топло
– Жута жуч (Лето) суво и топло
– Црна жуч (Јесен) суво и хладно
– Харкотина (Зима) влажна и хладна
Телст
Хипократ са Коса (Кос, 460. п. н. е. — Лариса, 370. п. н. е.) сматра се оцем медицине, али сами стари Грци тога времена говорили су да су највећи лекари Трачани, који су живели на простору данашње Србије и Бугарске. Ово најбоље потврђује чињеница са су у старогрчким Материја медикама, уз називе многих лекова, углавном биљних, стајали и трачки називи, баш као што ми данас пишемо латинске називе лекова.
Ово нам указује колико су дубоки корени српског траварства.
Овде би се неко могао запитати какве везе имају Срби и Трачани? Када се неки народ насели на новом простору, он не улази у вакуум, већ долази до стапања са староседеоцима, како етничком смислу, тако и у смислу културе и традиције.Када су Римљани освојили Тракију наметнули су свој државни поредак, али је романизација била делимична, као и у свим осталим рубним деловима царства. При томе су у забаченим крајевима неминовно у великој мери сачувани трачки језик и култура.
Када су дошли Словени, па Срби, преузели су део Трачке културе и традиције, на просторима где су живели Трачани, а Илирске где су живели Илири, и тако постали настављачи ових древних традиција. То посебно важи за традицију лечења, јер када су људи болести траже помоћ на све стране и не занимају их етничке, верске или било које друге различитости.
Дакле, традиција српског траварства је трезор знања који не бисмо смели занемаривати. Данас је многе активне компоненте традиционалних лековитих биљака фармација синтетисала, али када посматрамо замах и резултате које у данашњем свету имају традиционална кинеска и индијска медицина, треба добро обратити пажњу на наслеђе српског траварства.
Друга кључна компонента традиционалне српске медицине је хипократовски медицински систем, која је на овим просторима владала готово два миленијума, о чему сведочи Хиландарски медицински кодекс, као и низ других списа.
Ово је веома комплексан и целовит систем, који обједињује елементе опште индоевропске медицинске традиције, али и погледа на свет, и дан данас је врло жив у исламским земљама и Индији под именом Унани тиб – Јоњанска (Грчка) медицина.
Трећа компонента традиционалног лечења у Србији је магија, али то је део традиције који је неупотребљив за даљи развој савремене медицине, за разлику од претходна два.
Траварство, лечење лековитим биљем, је у народу толико старо и раширено, да већ у Хиландарском медицинском кодексу лекара уче како, када уђе у кућу болесника ,прво треба да добро погледа да ли има остатака лековитог биља и купки, којима су болесника лечили пре него што су звали доктора. Тако се зна да је увин чај добар за бубреге и бешику, да одољен има умирујуће дејство, као и мак, да је хајдучка трава добра за крвни притисак, жалфија добро делује на десни, итд.
Када се купи чај од лековитог биља института ”Др Јосиф Панчић”, на кутији пише, поред основног, још дугачак списак других обољења за које се користи. Испадне као да је сваки чај добар за скоро све, што делује врло збуњујуће.
Као што је већина митова и легенди заснована на истини заоденутој у митску форму, тако је и традиција о дејствима лековитог биља заснована на истини миленарног искуства. Истина је да је лековита биљка помагала код свих набројаних обољења, али традиционална подела људи на четири основна типа, је оно што списак чини знатно краћим и јаснијим.
Када говоримо о четири основна типа људи, већ смо закорачили у другу компоненту традиционалне српске медицине – хипократовски медицински систем. На први поглед би се рекло да је овај систем преузет од старих Грка, али заправо је Хипократ само реформисао традиционалну индоевропску медицинску традицију, баш као што Вук Караџић није измислио, већ је само реформисао српску ћирилицу.
У то време оно што ми данас зовемо природом је носило име јестаство, што значи ”оно што јесте”, а наука о природи се звала јестастословље. При томе је овај наставак ”словље” напуштен у нашем језику, и замењен грчким наставком ”логија” (као био-логија, гео-логија итд.), јер се Логос преводи речју Слово.
Хипократовска медицина је сматрала да је човек здрав када је у својој равнотежи. Када је избачен из равнотеже улази у стање болести, јер је неки од четири динамичка квалитета (влажно-суво, топло-хладно) поремећен. Зато су све лековите биљке и други начини лечења били подељени по својим квалитетима, тј. да ли повећавају или смањују неки од ова четири динамичка квалитета.
И дан данас смо сви ми свесни да није добро када изађемо из неке своје равнотеже, као и да се међу собом разликујемо по реакцијама на исту појаву или догађај. Неко реагује експресивно, а неко проживљава ствари у себи, неко ће побећи, а неко стати на црту…
Употреба лековитих биљака без разумевања основа медицинског система у оквиру кога су коришћене, у најмању руку може дати ограничене ефекте, па и нанети штету. Одвајкада први закон медицине ”Primum non nocere”(Пре свега немој нашкодити), а за то је потребно знање и разумевање.
Зато треба добро проучити и разумети нашу стару медицину, која је базирана на вековима искуства уз један сасвим другачији поглед на свет. Људи некада нису били глупљи него данас, и никада нису понављали ствари које им нису доносиле неку корист или побољшање – ако се нешто користило кроз векове то је сигурно радило.
Вредело би нам да још једном погледамо како би савременој медицини могли отворити нове хоризонте, кроз враћање неким елементима хипократовског медицинског система. Ово можда некоме може да звучи као глупа идеја и враћање у мрачну прошлост, али нпр. Дејвид Крзи (David Kiersey) је на основу четири хипократовска типа људи, развио систем профилисања кандидата за посао који данас користи 75% од 500 најбогатијих компанија у свету (Fortune 500). Мислим да је већ само овај пример довољан да се схвати неискоришћени потенцијал традиционалне српске медицине, као огранка хипократовске, односно шире, индоевропске традиционалне медицине.
Пише: Андреас Келемен
