Балкански путујући циркус

 

Одржавање десетог Самита процеса Брдо-Бриони у Словенији, као осмишљавање хрватско-словеначке идеје за сарадњу и поверење међу суседима потврдило је ипак да се земље Западног Балкана не разумеју. То нас упућује на аналогије са некадашњим дешавањима на овим просторима када су шесторица председника бивших југословенских република преговарали о решавању политичке кризе мирним путем. Преговори нису били довољни и дошло је до избијања крвавог грађанског рата. Ни данас Самит није донео охрабрујуће закључке у вези горућих проблема дијалога између Београда и Приштине, донети су само закључци који говоре о потребном убрзању евроинтеграција простора Западног Балкана који се данас први пут гледају као једна целина.

Главна тема је била питање граница на Западном Балкану што је уједно и судбина ових суседних држава, питање које их прати и трагично одређује. И Декларација која је донесена на Самиту није могла да реши несугласице поводом питања граница. Нонпејпери који су кружили у медијима пре Самита, нудили су такође решења везана за границе на простору Западног Балкана.

Није ни чудо, с обзиром да је поред осталих тема, ипак доминирала тема о границама, да је Самит више био полигон за расправе него за конструктивна решења. Следи закључак да су његови домети слаби и да заправо није донео ништа ново, само назнаке да ће и будући дијалози на овим просторима бити тешки и да ће се, на тако потребан компромис, још дуго чекати – балканска прича без краја.

 

Самит су обележили супротстављени ставови председника Србије Александра Вучића и председнице привремених институција Косова Вјосе Османи. Став Србије је да се мењање граница мора одвијати једино у складу са Повељом УН, а са овим се нису сложили остали учесници јер њихов став је да је промена граница Србије свршен чин.

Осим БиХ све остале земље региона су признале независно самопроглашено Косово. Једино Председавајући Председништва БиХ –  Милорад Додик подржао је Вучића.

Није само Вучић био усамљен у вези свог става поводом граница, него и  ВјосаОсмани, јер  њен  амбициозни  план није прихваћен у целини због  геноцидних оптужби на рачун Србије у погледу Косова.

Вучић је истакао да „Косово хоће своје границе и да то други прихватају, а да њему није на памет падало да попусти око било ког питања, јер би то било гажење Србије, наше државности, грађана“. А Вјоса Османи је истакла: „Србија идејама мењања граница руши косовску независност“. Овакви непомирљиви ставови Србије и Косова сигурно не обећавају да ће се у будућности донети решења и колико ће онда још читав регион бити заправо у једном стању које не води никуд, а камоли напред. Стално нам се враћа слика Самита шесторице председника бивших југословенских република и неуспелих преговора о мирном раздруживању и намеће се питање: да је можда било више слуха у тражењу мирних решења, можда се рат не би ни десио – или су иза тога ипак мрачне идеје великих сила, јер опомиње она мисао да нема прекрајања граница на Балкану без учешћа великих сила.

И онда се говорило о непроменљивости граница, тачније комисија Европске заједнице је истицала да границе не смеју бити једнострано мењане, а посебно не насилно, а ипак се распала једна суверена држава. Иза проблема граница стоје нерешени национални проблеми још из бивше СФРЈ који су довели до њеног распада.

Нонпејпери који данас круже говоре о прекрајању граница јер никако да се смире тензије на Западном Балкану, а као да је  некоме је потребно да овај регион што пре постане део ЕУ и део НАТО-а. И опет је Балкан уплетен у геополитичке игре и кораке да се заузме што више сфера утицаја и да се прошири НАТО и утицај Америке на Балкану.  Данијел Сервер, амерички стручњак за Балкан истиче у свом нонпејперу да се ширење америчке демократије може постићи управо смањењем утицаја Русије и Кине на овим просторима (а познате су нам последице „извоза“ америчке демократије у свету). Други нонпејпер, наводно Јанеза Јанше, говори о прекрајању граница на етничком нивоу – да се Срби приближе једни другима, а такође и Хрвати и тако оформе нове границе, а да Албанији припадне Косово. Сви би тиме добили: Србија велик део Републике Српске, Хрватска хрватски кантон, Албанија Косово. Али Србија губи Косово, а претпоставља се да ће га лакше преболети јер добија Републику Српску.

Закључак овог нонпејпера је да ће и БиХ бити бити боље јер ће бити суверена и независна, а тиме ће се сузбити утицај Турске и радикалног ислама који би за десетак година могао донети хаос на овим просторима. Мирно раздруживање је оно што предлаже и сам Милорад Додик.

Нонпејпери, поред испробавања деловања на политичком плану, имају и психолошки утицај. Потребно је убрзати ствари на Западном Балкану, али то можемо једино ако понудимо решење за све учеснике – али у том добијању можемо и неосетно изгубити – зато морамо бити врло пажљиви кад их анализирамо јер у међународној политици нема доброчинстава, постоје само интереси.

Тако идеја новог нонпејпера, за кога неки извори истичу да иза њега стоје Немачка и Француска, (иако су оне то демантовале), о могућностима решења дијалога Београд – Приштина, може да заинтригира.

Овај нонпејпер је управо и објављен уочи овог Самита у немачком часопису Zuerst, његов аутор је наравно непознат, а пренели су га и неки руски медији што је иницирало нека размишљања да се заправо иза ове објаве крије руска иницијатива.

Овај документ има 16 тачака повољних, како наводе неки извори, и за Београд и за Москву јер воде смањењу утицаја и војног присуства САД на Косову. Оно што је извесно – овај документ доноси заиста нешто радикално и како примећује Млађан Ђорђевић, „први пут се не ради о класичној примени силе над Србијом“.

 

Овај нови нонпејпер предвиђа много тога о чему могу размишљати обе стране као нпр: слободно кретање роба и услуга између Србије и Косова, сувереност Србије, али и аутономију Косова које ће имати свој грб и заставу, повратак српских безбедносних служби у складу са Резолуцијом 1244, повлачење КФОР-а и Еуропола у наредних пет година, Митровица ће бити  заједничка економска зона, предвиђа се посебан статус СПЦ…  Пуно тога се може разматрати али за Србију је неприхватљиво прекрајање граница које значи и независност Косова. Једног дана ће и Србија и Косово морати наћи решење, а ако то не учине биће све јачи притисци од стране ЕУ која је сада потпомогнута и америчким утицајем. Сигурно ће бити уцена, притисака и санкција онима који се не желе или не могу повиновати у тражењу компромиса. Нонпејпери нас подстичу да покушамо и на други начин да размишљамо – само питање је колико се наши интереси поклапају са оним интересима ствараоца нонпејпера – каква је сразмера или несразмера између онога што добијамо и онога што дајемо.

Балканска прича и даље опстаје, балкански циркус и даље путује јер тешко је дати одговор на тешка питања која задиру у историју, у континуитет и егзистенцију држава и сам идентитет народа.

 

Пише: Данијела Чанковић

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.