АзБУКА Предрага Марковића

Предраг Марковић,
писац, издавач и политичар.
Бивши председник Народне скупштине и министар културе Србије. Мада је једина
одредница која пише на корицама његових књига: „слободан читалац“.

@ – Прва „велика неправда“ коју памтим нанета ми је због писања малог слова „а“. Због
правилног али „превременог“ писања малог „а“.

На табли је писало „МАМА“. Први дани школе. Једно по једно од нас деце устајало је и читало: „МММА…ММА“. Када је дошао ред на мене, устао сам и прочитао: „МАМА“. Учитељица је с почетка била стрпљива колико и строга: „Не напамет Марковићу. Прочитај!“. Прочитао сам поново, само гласније: „МАМА“. „Не напамет!“, поновила је, „Прочитај како треба!“. Поново сам прочитао: „МАМА“. Сви су се већ смејали. Сви који нису знали НИЈЕДНО СЛОВО. А ја сам стајао постиђен. (Претходних дана сам од радости што почиње школа, што ћу имати другове, и што ћу коначно бити у окружењу где ће цени све што знам, сатима од среће скакао пред огледалом.) Нисам схватао у чему грешим. Али учитељица је (касније ће се испоставити дивна жена која је, кажу, до краја живота пратила шта радим и поносно говорила да сам био њен најбољи ученик) већ била љута. „Пошто већ ЛАЖЕШ да умеш да читаш, хајде изађи на таблу, МОЖДА умеш и да ПИШЕШ.“ Изашао сам и стао испод већ исписаног „МАМА“ на табли. „Хајде, сада Марковићу, изволи креду у руке па нам ти напиши реч мама на табли.“ Било ми је непријатно, али сам пркосно одлучио да се „покажем“. Узео сам креду и испод написаног „МАМА“ написао: „Мама“. Разред је урлао од смеха. А док сам исписивао још прво од два мала „а“ најгласнији су ликовали „Не зна! Не зна!“ А учитељица је већ схватала и било јој је мислим жао, али није смела да пред свима угрози свој ауторитет. „Тишина!“ ударила је лењиром о сто. „Ништа није смешно. А ти се Марковићу врати у клупу и хоћу да ти мајка сутра дође у школу на разговор. Јеси ли разумео? И запамти, да до даљњег ИМА ДА ЧИТАШ И ПИШЕШ КАО И СВИ ОСТАЛИ.“

Запамтио сам, али још годинама нисам разумео шта се тражи од мене. Да читам и пишем (и ћирилицом и латиницом) знао сам још од четврте године. (Научио сам са етикета и кутијица лекова и теглица за ињекције, јединим играчкама које сам имао у детињству.) Тада су ме уписали и у Градску библиотеку и до почетка школе већ сам прочитао на десетине књига. Али, вероватно сам с годинама научио лекцију.

Oво „мајмунче“, „мајмунско а“ или „ет“, које се данас налази на свакој тастатури, а које је Реј Томлинсон 1972. искористио да би послао прву и-мејл поруку тако што је њиме успоставио везу између ЛИЧНЕ адресе и ОПШТЕ, СВИМА ДОСТУПНЕ мреже – тада „Арпанет“, потиче још из 1536. године. Историчари су га пронашли у збирци венецијанских трговачких папира где је коришћено као комерцијална скраћеница за „амфору“ „што је у то време била уобичајена мера за тежину и запремину“. Потврда тога је и шпански израз за „@“ – „aroba“ што на арапском значи „четвртина“ и „одговара мери амфоре из грчко-латинске традиције“. И први српски буквар инока Саве Дечанца потиче из Венеције у истом веку, публикован је 1597. године.

 

АзБука

А – Албахари, Давид. Све књиге. (Мада је формални повод за учешће у овој рубрици моја
књига Давид против Отужног Злодуха у којој је он само главни јунак.)

Б – Борхес, Хорхе Луис. Булгаков, Михаил. Бавећи се књижевном критиком осамдесетих
било ми је забавно да повремено користим Борхесове есеје као књижевно-теоријске
аргументе. Булгаковљев роман Мајстор и Маргарита читао сам (још од Чолићевог превода
у Минерви, као дванаестогодишњак) десетине пута (једном и тако што сам са последње
странице само прешао на прву) и увек откривао нове слојеве. Мало је познато да је један
од Булгаковљеве браће као бели емигрант живео тридесетих година у Београду. (А у
Народном позоришту 1934. први пут изван СССР изведено једно његово дело, Зојкин стан.)
Око мистерије писма које му је Михаил упутио плете се криминалистички слој романа
Заводник ништавила који сам с прекидима писао 28 година (1990-2017).

В – Вулф, Томас. Али не Погледај дом свој, анђеле који сам вероватно прочитао прерано
већ приче У мрачној шуми тајанственој као време.

Г – Гете, Јохан Волфганг. Као младић био сам постиђен што су ми и Јади младог Вертера и
Фауст напросто досадни. Колико год и данас био задивљен биографијом њиховог аутора.
(Очито сам прво прочитао Екерманове Разговоре с Гетеом.) Сличан пут прошао сам и
читајући Гомбровича. А опет, уживао сам у многим делима која се поигравају мотивом
Фауста. Од Шнајдерове драме до есеја о Толкиновом делу Фродо као анти-Фауст. Да не
говорим о ненаписаним, које сам, грешна ми душа, уживо гледао.

Д – Данте, Алигијери. У надахнутом мада не увек тачном препеву Миховила Комбола Пакао
сам прочитао још у десетој години. И остао очаран толико да сам деценијама касније
умало направио скандал. Захваљујући се на медаљи Фиренце потпуно несвесно сам додао
како „не заборављам да је то град који је прогнао Дантеа“. Срећом, шеф фирентинске
делегације је мој гаф окренуо на шалу додавши да и они то не заборављају и очекују да их
прави пријатељи увек на то подсете. То да сам прави пријатељ оправдао сам познавањем
податка (из поговора критичког издања Бокачових дела) да је аутор Декамерона био први
победник у беседништву на конкурсу који је Фиренца расписала у Дантеову част.

Ђ – Ђерђ Конрад. Наравно, његово презиме почиње на К а не на Ђ али не могу да дочекам.
Много тога ме као његовог вишегодишњег издавача веже за овог писца и мислиоца. Па и
захвалност за оно што је радио током бомбардовања наше земље као председник
Магдебуршке академије и екс председник ПЕН-а. (Његове есеје под насловом
Југословенски рат објавио сам једва месец по завршетку НАТО-кампање.) У једном од
аутобиографских романа Ђерђ сведочи о човеку који током другог рата, бежећи од
Хортијевих фашиста, утрчава у зграду и панично тражи склониште. Човек који провири
иза отшкринутих врата му каже: „Ја сам кукавица и не могу да те примим. Али на
четвртом спрату у стану 17 живи храбар човек. Пожури и покуцај код њега док ја
заговарам патролу која те прогони“. Истинска грађанска храброст је управо то – свест о
својој мери и ономе шта можеш да учиниш.

Е – Езоп. Верујем да је то била књига његових басни. Или можда Криловљевих. Тек, била је
прва коју сам као четворогодишњак задужио у градској библиотеци. Мајка ми је објаснила да ће ме пропитати када будемо враћали књигу. Данима сам одлагао поновни одлазак.
Лакнуло ми је када се испоставило да нико не очекује да препричам басне које уопште
нисам разумео. И наравно, наредних неколико одлазака узимао само сликовнице.

Ж – Жид, Андре. Како године пролазе од свих Жидових дела најчешће призивам метафору
коју је он сам записао поводом биографских елемената у роману Тесна врата. Да човек
истински може да одабере пут којим ће ићи само до двадесете-двадесетидруге године.
Али да су и сви остали којима је могао да крене равноправни део његове биографије.

З – Замјатин, Јевгениј Иванович. Верујем да је Замјатинов Ми први антиутопијски роман
који сам прочитао. И од њега научио реченицу које се придржавам: „Објективан је само
објектив фото-апарата“.

И – Иљф (Иља Арнолдович) и Петров (Јевгениј). Имао сам обичај да од писаца које заволим
прочитам све доступне књиге. Био сам очајан када сам после урнебесних романа 12
столица и Златно теле на читање узео књигу о Америци са приземним и скоро злобним
хумором. Чак сам стидљиво питао да ли се зна када ће стићи нека њихова нова књига.
Речено ми је да мртви писци не пишу нове књиге. Што је, испоставиће се, било потпуно
нетачно. Бар у социјализму. О чијем сам демагошком функционисању убрзо почео да
судим по дефиницији Остапа Бендера, јунака Иљфа и Петрова: „Идеје моје, – бензин ваш!“.

Ј – Јасперс, Карл. Нисам одмах био свестан колико су на мене утицали његови есеји о
Исусу, Сократу и Буди. Мислиоцима иза којих није остала сачувана ниједна записана
реченица. (У ствари, једино се за Исуса помиње реченица коју је записао у песку али ју је,
када су се ученици приближили, избрисао ногом.)

К – Кафка, Франц. У детињству сам био сморен том литературом. Тек деценијама касније,
после „упутства“ Мартина Бубера да Кафку треба читати као сатиричара, прионуо поново
и на Процес и Преображај, чак и Писма Милени. Већ годинама, када људи запене од
политичких страсти и светских тема, имам обичај да им цитирам реченицу коју је Кафка
забележио у свој Дневник као извештај о једино и подједнако важном за његов живот у
том дану: „Немачка објавила рат Русији, поподне пливао“.

Л – Лукреције, Тит Кар. Ваљда сам само захваљујући питком преводу Анице Савић Ребац
својевремено прочитао О природи ствари. На силу. А онда, већ годинама, у потпуно
неочекиваним ситуацијама, искрсавају ми цитати.

Љ – Љесков, Николај Семјонович. А не Љермонтов. Ко зна зашто. Тек, од приче Зачарани
путник био је мој избор у најразличитијим преводима.

М – Макијавели, Николо. Чијег сам Владаоца први пут доживео као политичку сатиру. (И
сада, додуше, неке од савета тако доживљавам.) Зачудо, не Ман чије сам и романе (сем
Чаробног брега) и есеје (посебно о Добром духу приповести) с уживањем читао. И одмах
заборављао.

Н – Нушић, Бранислав. И то његово минуциозно Косово, опис земље и народа. Из ког сам
једном за свагда научио да Косово није доле него горе. Пошто је Косово висораван. Чија је
просечна висина виша од Авале. Уосталом, толико пута сам се уверио да наше
несналажење и предрасуде у историји почивају превасходно на непознавању географије.

Њ – Њекрасов, Николај Алексејевич. Парадокс страсног читања. Ниједног његовог стиха се
не сећам. А сећам се опскурне расправе у још опскурнијем преводу Коме је добро у Русији?

О – О’Нил, Јуџин. Драма Дуго путовање у ноћ моја је прва велика читалачка мука. Тек
деценију касније, гледајући маестралну тв адаптацију, почео сам да проничем у раскош
карактера. И, гле, апсурдне дигресије на слово О. Орлови рано лете. Филм, коме немам шта да замерим, трајно ме је одвојио од хумора Бранка Ћопића. Напросто је сву лирску
раскош живописних јунака свео на кревељење филмских ликова.

П – Плутарх. Нисам наравно једини који је Ликове антике читао као историју. Испоставиће
се нетачну. Пошто је Плутарху много више стало да убеди савременике у морал и
етичност сопствених уверења неголи да их упозна са чињеницама чак и када их зна. А
опет, лепо је читати Плутарха.

Р – Рабле, Франсоа. Сад знам да уживање у Гаргантуи и Пантагруелу дугујем необузданом
језичком вулкану преводиоца, Станиславу Винаверу, који се није либио да измисли скоро
читаво поглавље са описом ђаконија које, рецимо, Раблеов див наређа на исплажени језик
па их (са неизбежним буренцетом вина на крају) прогута у једном залогају. У стварности,
или телевизијском преносу, то ипак изазива само нелагоду.

С – Сремац, Стеван. Сингер, Исак Башевис. Сервантес, Мигел де. Толико раскоши. И језика
и карактера. А опет, све чешће стрепим од поједностављења која делима ових генија
намећемо у читању или селидбом у други медиј. (Није генијална Соја Јовановић, – чак са
истим глумицама, Даром Чаленић и Ренатом Улмански, само у другим улогама – тек тако,
после две деценије, урадила троструко дужи римејк сопственог филма свесна да се
огрешила о Сремчево сложено дело сводећи га на анегдоту.)

Т – Твен, Марк. И то не само Доживљаји Тома Сојера или Јенки на двору краља Артура већ
бескрајно духовите приче попут Како сам уређивао Пољопривредни лист. Обавезно штиво
које сем врхунске забаве открива и принципе по којима се уређују данашње новине у
Србији.

Ћ – Много је озбиљних писаца чија се презимена завршавају на Ћ. Од којих сам учио и у
чијим делима сам уживао. Нажалост, ниједан чије презиме почиње на Ћ.

У – Унамуно, Мигел де. Откако сам у пубертету прочитао новелу Дон Кихотов гроб заведен
сам парадоксима који обележавају и живот и стваралаштво овог Баскијца који је
прославио шпански (кастиљански) језик. Чак и Борхес који га није волео са симпатијом
бележи славну анегдоту. Пролази Унамуно поред крчме из које допире жучна расправа и
одмах пожели да уђе и укључи се. „Али, ми чак ни не знамо око чега се свађају“,
успротиви се пријатељ у чијем је друштву. „Шта мари“, одговара му Унамуно, „знам да сам
ја против и да сам у праву“.

Ф – Флобер, Гистав. Ваљда под Кишовим утицајем, тек прочитао сам у даху и Бувар и
Пекише а у Мадам Бовари сам, као у причи Вуди Алена, био и данима заљубљен.

Х – Хашек, Јарослав. А не Хемингвеј, Хесе и Хаксли које сам „гутао“ у адолесцентским
данима. Напросто, Доброг војака Швејка, сам много пута поново узимао у руке и
насумично читао. Као и Храбала, другог великог Чеха чији вас хумор запљускује таласима
нових и нових значења.

Ц – Цвајг, Штефан. Претпостављам да је данас то тешко схватити. Али, пре педесет
година најлакше се учило из романсираних биографија овог Аустријанца. Када је дошло
време, Похвалу лудости Еразма Ротердамског читао сам као дело драгог познаника. Исто
и Историју Византије или, много касније, Византијски комонвелт.

Ч – Наравно Чехов, Антон Павлович и Чосер, Џефри али однекуд и Чапек, Карел. Ваљда
што сам у његовим чланцима први пут научио правило: Ако би се којим случајем свет
зауставио на 24 сата и апсолутно се ништа ни у природи ни у друштву не би догодило тог
дана, сутрадан би освануле новине које детаљно извештавају о томе.

Џ – Џојс, Џемс. Портрет уметника у младости је књига која ме је толико узнемирила (мада
сам је прочитао с досадом) да и сад изван контекста романа памтим стихове: Зар уморна
још ниси од свог жара/ ти која мамиш пале серафиме/ не причај више о данима чара.

Ш – Шекспир, Виљем. Штајнбек, Џон. Има неке више правде што списак асоцијација на
писце и књиге које сам прерано прочитао (пре пунолетства и поласка „у свет“) завршава
овом двојицом. Шекспирове драме (или бар неке од њих) веровао сам да разумем. И нису
ми се свиделе. Али Штајнбекову Зиму нашег незадовољства дефинитивно нисам разумео
мада сам овим романом био опчињен. Срећом, Шекспира сам у наредним годинама читао
изнова и изнова. У међувремену научивши Борхесову верзију Монтењовог правила по којој
је истинска срећа поновно читање али Зиму нашег незадовољства нисам никада више
узео у руке.

Нити је се спомињао све до овог олаког пристанка да из наклоности према уредници
одговорим на рубрику која ме подсећа на ђачке споменаре које никада нисам попуњавао.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Прочитајте још